Author: Центар за сарадњу са земљама Азије

Шта значи Путинов потпис о суспензији договора о нуклеарном наоружању и како ће свет изгледати?

Read Time:2 Minute, 27 Second

Политички аналитичар Зоран Спасић подсећа да уговор о суспензији нуклеарног наоружања забрањује производњу, тестирање и распоређивање копнених крстарећих и балистичких ракета које су Европу начиниле потенцијалном ареном нуклеарног рата осамдесетих година прошлог века.

  • Ракете средњег домета, које су први пут стациониране у Европи од стране Совјетског Савеза, омогућиле су тадашњим суперсилама САД и СССР-у да воде ограничени нуклеарни рат на европском тлу без коришћења интерконтиненталних балистичких ракета, чиме је повећан ризик масовних уништења. Због чињенице да пројектили средњег домета имају време упозорења само неколико минута, ризик од избијања рата је такође био велик. То је био најуспешнији споразум о разоружању икада, који је окончао године страха у Европи. До 1991. године, како је договорено, свих 2.700 ракета из овог опсега су отписане – истиче Спасић за “Telegraf.rs”.
  • Будући утицај нулеарног оружја на светски поредак је неизвестан. Оно је извор како стабилности тако и нестабилности. Стабилност пружају јер су добар разлог да се не упушта у рат, док са друге стране не постоје потпуне гаранције нити сигурност да их њихови власници неће употребити. Није довољно само се бавити проблемом Уговора о ИНФ-у већ и распоређивању снага САД и Русије на читав европски континент. Побољшање руске против-ваздушне одбране чини практично немогућим да НАТО авиони прођу и испусте бомбе. Стога су САД заинтересоване за додатне могућности у облику крстарећих ракета дугог домета које би се могле користити на мору. Међутим, нема више стратешких вредности у стационирању америчких нуклеарних оружија у Европи, јер сама Европа већ има довољно тога – тврди наш саговорник.

Америчко-руски односи, пак, остају кључни за европску безбедност. Те односе, истиче Спасић, карактеришу три најважније одлике. Прва се тиче реципрочности атомског капацитета за уништење, друга се односи на економску међузависност између САД и Русије, која је, према његовом мишљењу на веома ниском нивоу, док је трећа структурна карактеристика геополитичка моћ у пост-совјетском простору, због чега је нарушен европски безбедносни поредак.

Што се потенцијалног конфликта између Русије и САД-а тиче, спољно-политички коментатор тврди да Путин и Трамп нису сами у својим опцијама.

  • На обе стране постоје играчи који нису заинтересовани за боље односе, било зато што мисле да је курс погрешан, било зато што се плаше да ће се њихов утицај смањити. Јачање конвенционалног застрашивања могло би покренути војни замах који би обострано појачао сигурносну дилему и војно учврстио америчко-руски антагонизам. Вашингтон се све више суочава са изазовом да прихвати руску сферу утицаја у интересу глобалне сарадње и избегавање ратних ризика или да са друге стране промовише ривалство моћи са високим потенцијалом ескалације сукоба – истиче Спасић и закључује да се овде не ради о новом “хладном рату”, јер хладни рат практично никад није ни завршен, а сукоби између САД и Русије индиректно се воде на територијама Сирије, Украјине, Балкана и других кризних жаришта.
  • Интервју за новинарски портал Telegraf.r
  • 07.07.2019
  • https://www.telegraf.rs/vesti/svet/3079225-sta-znaci-putinov-potpis-o-suspenziji-dogovora-o-nuklearnom-naoruzanju-i-kako-ce-svet-izgledati

САД и Иран звецкају оружјем и прете ратом, а ево како су њихови односи изгледали кроз историју

Read Time:3 Minute, 34 Second
Зоран Спасић

Прича о овом непријатељству је прича о новцу, нафти, моћи и издаји

Почетком двадесетог века, Сједињене Државе и Персија нису много мариле једна за друге. И готово да нико не би помислио да ће се две земље једном развити једну од највећих непријатељства светске политике. Прича о овом непријатељству је прича о новцу, нафти, моћи и издаји.

Наиме, пре Другог светског рата, Иран је био наслеђе далеке Персијске империје, које је остваривао одличне дипломатске односе са Сједињеним Америчким Државама. Неколико америчких мисионара посећују земљу и продубљују добре односе између њихових држава. Открићем великих нафтних поља 1903. године потврђује се да ће Иран имати велики стратешки значај у модерном свету. Али, Иран је тада био изван америчке сфере утицаја у то време још увек је главну реч имала Британска империја, која је такође обезбеђивала велика права на нафтне резерве.

Међутим, током Другог светског рата мење се међународна равнотежа моћи. А то је видљиво и на Блиском Истоку. Након рата, 1951. године на власт долази Мохамед Мосадик и постаје премијер. Национално-либерални политичар суочава се са “Националним фронтом” многих различитих странака, укључујући и комунистичку партију Тудех. Његова влада није обновила слободу говора, слободу медија и плурализам у Ирану. После демократизације “Националног фронта” Мосадик је 1953. године извршио национализацију иранске нафта, која је пре тога била у власништву Британаца.

Лондон није желео да се то деси па је размишљао и о слању трупа, међутим амерички председник Хари Труман тражи узџаност. Доласком Ајзенхауера, америчка влада процењује да самим тим што “Национални фронт” укључује комунистичку партију, Иран је у опасности да уђе у зону утицаја Совјетског Савеза. Из тог разлога 19. августа 1953. године почиње операција АЈАК коју предводе ЦИА и МИ6 са циљем свргавања Мосадека. Уместо тога желе да доведу западног изласланика на власт. Пуч америчких и британских служби оправдан је такозваним комунистичком опасношћу, која је потпуно измишљена.

То је било први пут да су Сједињене Америчке Државе збацили владу у овом делу света. Међутим, тај догађај готово да је нестао у колективном памћењу Ирана. Са пучем Сједињене Државе добијају политички монопол на иранска нафтна постројења. Заједно са израелском обавештајном службом Мосад, ЦИА ствара озлоглашену тајну службу Савак, и тиме учвршћује свој монопол. Незадовољство у Ирану коначно доводи до краја режима Мухамеда Резе Пахлавиа 1979. године. Настаје револуција које су пре свега подржале либералне и левичарске снаге. Око милион Иранаца одлази у изгнанство, а САД су проглашене за државног непријатеља број један.

Осамдесетих година погоршавају се односи између Ирака и Ирана што доводи до кулминације и рата који је трајао 1980-1988 године. Сједињене Америчке Државе снабдевају обе стране оружјем, Ирак званично, Иран незваично. Наиме, рат је почео када је Ирак 1980. године извршио инвазију на иранску покрајну Кузистан богату нафтним постројењима. САД су све чиниле како Ирак не би изгубио рат. Те године скинуле су чак Ирак са листе држава које подржавају тероризам, а убрзо након тога успоставили и дипломатске односе које су биле прекинуте још од арапско-израелског рата 1967. године.

Зоран Спасиц
Зоран Спасић, спољнополитички аналитичар Фото: Приватна архива

Са друге стране, Израел је подржао Иран који је тврдио да Ирак уз помоћ Француске развија нуклеарно оружје, Ирак је током овог сукоба често користи бојне отрове. На основу Савета безбедности Уједињених Нација због употребе хемијског оружја, прекид ватре је ступио 1988. године а границе се после овог сукоба нису битније промениле.

После терористичког акта 11. септембра 2001. године амерички геополитички правац се знатно мења. Ђжорџ В. Буш је окарактерисао Иран, Ирак и Северну Кореју осовином зла. Иран је 2003. године признао да већ 18 година развија тајни нуклеарни програм, што је навело Савет безбедности УН 2006. године да прекину са нуклеарним програмом.

Техеран види поседовање нуклеарног оружја у овом тренутку као једину заштиту од промене режима. У 2008. години пробни лет иранске ракете такође је забринуо свет, јер би могао погодити циљеве у Израелу.

За време владавине Барака Обаме, нуклеарни сукоб постаје све акутнији. Обама јасно ставља до знања Техерану да се Иран мора обавезати о прекиду нуклеарног програма. Након 13 година спора, Иран је постигао споразум 2015. године са САД, Русијом, Кином, Француском, Британијом, Немачком и Европском Унијом о прекиду нуклеарног програма. До тада су многе дипломате сматрале да је споразум био успешан.

Међутим, Иран поново оживљава свој нуклеарни програм.

Текст је објављен на новинарском порталу Телеграф

04.06.2019

Кашмир тачка раздора

Read Time:3 Minute, 11 Second
Зоран Спасић

Од краја колонијалне ере, Индија и Пакистан борили су се четри пута око региона Кашмир и није дошло до никаквог значајног решења. Пакистан је нуклерна држава која се суочава са све већом и све жешћом исламистичком побуном, са властитим талибанима. Сам Пакистан је настао 1947. године приликом поделе Индије и наследио племенске области, које су потпуно разједињене . Када је Пакистан био још увек земља у развоју имео је веома добре односе са Сједњеним Амерички Државама, међутим после другог индијско-пакистанског рата ситуација се знатно изменила. Сједињене Америчке Државе су увеле санкције на продају оружја и Индији и Пакистану. То Индију није много погодило јер је имала властиту индустрију наоружања, док са друге стране Пакистанци нису. Санкције су пореметиле њихово стање безбедности и стога су започели офанзивну политику са циљем нуклеарног наоружавања. Међутим најважније од свега била је ситуација у Авганистану, САД су сматрале да даље улагање у авганистански покрет отпора им неће донети значајне резултате, па су одлучили да поново успоставе добре односе са Пакистаном. Што је довело до тога да САД 1981. године одобре шестогодишњу војну помоћ у износу од 3,2 милијарди долара. Која је обухватала и испоруку 40 борбених авиона типа Ф-16.

Међутим највећи проблем Пакистана претстављају политичке партије које су дубогу разједињене, собзиром да се неради о класичним политичким партијама какве су нама познате, већ су у питању династичке партије са значајним племенским основама. Кључни елемент пакистанског јединства претставља армија.

Конфликти у Кашмиру дуго је обликовао односе између Индије и Пакистана и делом довео до потпуне нуклеаризације потконтинента. Сва четри рата су доживела мало тактичких или стратешких иновација, релативно мало жртава, придржавање одређених кодекса понашања о употреби силе, а можда изузев рата из 1971. године , углавном био засниван на ограниченим циљевима. У ствари, чак и 1999. године, упркос жестоким прогнозама ескалације, спор је био ограничен на једну специфичну регију Кашмир. У прва три рата ниједна од сукобљених страна није имала значајна војна средства. Иако је интервенција Индије довела до раскола у Пакистану и стварања нове државе Бангладеш 1971. године, ова ратна мета била је само резултат општег немира у Источном Пакистану и бекства око десет милиона људи у Индију.

Међутим, ако у региону избије конвенционални рат, могао би изазвати страшне последице. Везе које су постојале између виших редова две војске постале су прошлост. Садашња генерација индијске и пакистанкске војске нема заједничко време за обуку нити заједничко искуство у борби. Стога им недостаје могућност да неформално комуницирају. Узајамно поседовање нуклеарног оружја умањло је вероватноћу избијања конвенционалног сукоба због страха од ескалације на нуклерном нивоу.

Неумољив однос Индије према Кашмиру има неколико разлога:

  • прво и најважније стратегија борбе против побуњеника
    -друго, индијски креатори политике нису склони компромисима у погледу територијалних питања, јер могу послужити као узор осталим побуњеничким покретима у различитим деловима Индије
    -треће, територијалне концесије у Кашмиру највероватније би довеле до насилних реакција у земљи. То би ојачало бројне десничарске партије које би то покушале да објасне као резултатат наводног недостатка патриотизма међу значајном муслиманском мањином у Индији, што би подстакло мржњу и насиље на локалном нивоу.
  • Много важније питање је сама унутрашња политичка ситуација у Пакистану. Уколико би дошло до урушавања система, војска би могла да се подели и тиме нуклеарно оружје не би било сигурно, имајући у виду и бројне терористичке организације које су присутне у Пакистану.
  • С обзиром на снажну одбојност Индије према територијалним уступцима и непоколебљиву жељу Пакистана да задржи преостали део Кашмира од Индије, поставља се питање како се овај сукоб може коначно решити. У најбољем случају , Индија би могла да изврши мања тактичка прилагођавања дуж линије контроле Кашмира. У погледу материјалне снаге, разлика између Индије и Пакистана су увек биле велике. Тај јаз ће се повећати у догледној будућности. Као резултат тога, чак и најекстремнији режим у Пакистану мораће да се помири са овом неизбежном перспективом.

Објављено у дневним новинама Курир

26.08.2019

Сигуран пут

Read Time:1 Minute, 30 Second
Зоран Спасић

Пријатељство јеврејског и српског народа сеже хиљадама година уназад. У модерном добу, српски и јеврејски народ су били уједињени у заједничкој борби током Другог светског рата. Српски Јевреји су такође имали важну улогу у рађању јеврејске нације. Један од истакнутих предводника модерног ционизма био је рабин Јудал Калај из Србије. Србија изражава посебно поштовање и захвалност Израелу зато што је све ове године истрајан у непризнавању независности лажне државе Косово.

Односи САД и Израела често се означавају као кључни како за опстанак Израела, тако и за националну безбедност САД. Америка је помогла Израелу да направи своју државу. Израел се налази на врло истуреном подручју у врло непријатељском окружењу, ту се налазе огромне количине нафте које су врло значајне за Американце. С друге стране, Сједињене Државе пружају Израелу огромну војну помоћ, која штити Израел од било ког облика политичке нестабилности.

Русија то исто мора да пружи Србији, јер је однос наша два народа заснована на братским односима. Када је било најтеже, Руси су били уз нашу државу. Немојмо заборавити Први светски рат, када је царска Русија запретила Западу да се Србија мора заштитити. Да је Русија спремна да у односима са Србијом иде онолико далеко колико Београд сме да иде, показује и последњи сусрет председника двеју земаља Александра Вучића и Владимира Путина у Сочију. Овакав сусрет је посебно важан јер улива сигурност нашој нацији и нашем територијалном суверенитету. Русија је један од кључних фактора за одбрану Косова и Метохије и Републике Српске. Знамо да деценијама трају напори да се Балканско полуострво стави под контролу. Већи део посла је већ урађен формирањем бројних хибридних нација и држава како би се руски утицај потпуно истиснуо.

За нашу земљу је најбоље да с Москвом има односе какве Израел има са Сједињеним Државама.

Објављено у дневним новинамa Курир

13.01.2020

ЦСЗА: Кина стуб одбране од Корона вируса

Read Time:48 Second

Центар за сарадњу са земљама Азије (ЦСЗА) пружа пуну подршку пријатељској Народној Републици Кини у борби против Корона вируса.

Директор Центра за сарадњу са земљама Азије Зоран Спасић је изјавио: ,,Читав свет треба гледати са дубоким поштовањем борбу кинеског руководства и народа против ове опаке болести. Кинеска држава користи високо технолошка средства како би ову тешку ситуацију држали под контролом. О томе говори и ангажовање великог броја дронова, који прате кретања грађана у циљу да се спречи даље ширење вируса. У циљу максималне заштите грађана, користе се и посебни роботи како би се становништву у угроженим подручјима доставила храна,,

Намера појединих медија у свету је да се искористи тешка ситуација која је задесила кинески народ и да се на рачун тога покуша оспорити политичка и економска моћ Кине. Енормни и енергични напори кинеске владе дали су одличне резултате, уверен сам да ће Народна Република Кина уз огромну пожртвованост кинеског руководства и народа, изаћи и садашњих потешкоћа- изјавио је Спасић.

АУТОРСКИ ТЕКСТ ЗОРАНА СПАСИЋА ЗА КУРИР: ЗЛО КОЈЕ МОРА ДА СТАНЕ

Read Time:2 Minute, 39 Second

Реч је о милитантном тероризму који је доживео прелазак са старог на нови облик. Исламисти се више не баве атентатима, тј. убијањем омражених појединаца, већ желе максималан број цивилних жртава

Бројне анализе су показале да је од 1973. извршено око 26.000 исламистичких терористичких напада.

Тиме се потврђује да је исламски тероризам не само смртоносан и бруталан већ и немилосрдан. Исламистички напади проузрокују много више жртава него било који други облици терористичких акција.

Реч је о милитантном тероризму који је доживео прелазак са старог на нови облик. Исламисти се више не баве атентатима, тј. убијањем омражених појединаца, већ желе максималан број цивилних жртава.

То се знатно разликује од поступака анархиста и левих радикала, који су се борили против капиталиста и политичких лидера. То је другачије код исламиста. Они читаво друштво виде као свог непријатеља.

Тако се дешава да се у име џихада користи не само ватрено оружје и експлозив већ често и аутомобил као средство за убијање. Постоје две теорије које се баве објашњењем насиља у милитантном исламизму. Прва теорија каже да је религиозни терор у основи радикалан јер подвлачи границу између добра и зла и спреман је да га спроведе силом.

Сам пророк Мухамед је учествовао у 27 битака. Наводно, био је тако успешан да је за десет година имао сто хиљада следбеника. Касније, у 18. веку, проповедник Мухамед ибн Абд ел Вахаб поменуо је ово начело и проповедао повратак исламу као што су прве три генерације живеле после Мухамеда. Ислам „побожних предака“ (Салаф ел Салихин), салафизам, жели повратак традиције и, пре свега, девалвацију неверника, ако је потребно и силом.

Друга теорија претпоставља да радикални терор настаје када га људи виде као једину шансу да протерају омражене окупаторе. Најбољи пример овакве теорије су групе попут Тамилских тигрова, који стварају бомбаше-самоубице у Шри Ланки ради одбране своје територије.

Такозвана Исламска држава најновији је представник милитантног исламизма, спроводи стратегију регрутовања и пропаганде у складу са 21. веком. Исламска држава користи мрежу проповедника и симпатизера на идентичан начин као Ал Каида.

За разлику од Ал Каиде и ИС, авганистански талибани нису међународна терористичка организација. Они немају за циљ глобални џихад, већ успостављање исламског емирата у Авганистану.

Следећа на овој листи је Боко харам, џихадистичка милитантна организација смештена у североисточној Нигерији. Ову терористичку организацију основао је Мухамед Јусуф, који је студирао у Саудијској Арабији на Универзитету у Медини, а на њега је снажно утицало учење Ибн Тајмија, оца салафизма. Боко харам довео је до тога да је преко два милиона људи прогнано. Ова организација има блиску сарадњу с Ал Каидом. Међутим, 2015. организација је обећала оданост ИС, а окренула леђа Ал Каиди, што је довело до раскола унутар ове организације. Сунитски фундаметализам је повезан с Ал Каидом и годинама се боре у Сомалији за успостављање тзв. државе божје.

Исламски радикални терористи угрожавају највеће вредности које човек има – живот, мир и слободу. Зато се човечанство мора супротставити свим средствима у борби против исламског тероризма. Другим речима, тероризам се мора сасећи у корену.

OБЈАВЉЕНО У ДНЕВНИМ НОВИНАМА КУРИР

02.12.2019

https://www.kurir.rs/licni-stav/3368065/autorski-tekst-zorana-spasica-za-kurir-zlo-koje-mora-da-stane?utm_source=kurir&utm_medium=single_related&utm_campaign=adria_internal